BERLIN PART II

Berlin, kako to reče prvi Berlinac, je grad siromašnih ali sexy ljudi. Grad u kome se pivo još uvek pije i u gradskom prevozu, a u februaru Berlin je i grad u kome vladaju medvedi. Zlatni.

Nego, gde smo stali prošli put. Negde kod piva…Možda će to objasniti zašto sam ujutru pomislila da sam u Francuskoj. Zapravo smo bili na Hackescher Markt-u, u lavirintu prolaza, bašta, pabova, murala i malih, ušuškanih kafea. A ako dovoljno dobro bacate mrvice, možete da nabasate i na Muzej Ane Frank.

No teška srca moralo se dalje…do Rosa Luxemburg Platz-a. Pa onda u potragu za Berlinskim zidom. Prva etapa dovela nas je do Checkpoint Charlie, čuvenog graničnog prelaza u vreme hladnog rata, a danas turističke atrakcije gde se možete slikati sa zvezdom petokrakom ili dobiti vizu (no nama to i nije toliko zanimljivo, zar ne?).

U stavu mirno

A onda me je šetnja duž zida dovela i do Toppography des Terrors.  Svedočanstvo o ljudskoj prirodi, podsetnik na šta smo sve sposobni…koliko lako prelazimo granice ljudskosti. Koliko su zavodljive “istine” o nebeskom, jedinstvenom, ispravnom…Ali i koliko je pravda spora, a istina neprihvatljiva.

Zatim je došlo vreme da se vratim na Berlinale. Elles (u režiji Malgorzata Szumowska) i Juliette Binoche. U ranijim postovima sam rekla da je ona uvek preporuka za dobar film. Ni ovoga puta me nije prevarila. Esej o moralu, ispravnom, tankim granicama i iluziji sreće. Ili priča o dve prostitutke iz ugla novinarke Elles.

Nakon kratkog okrepljenja, bilo je vreme da posetim i Cinestar 3 i pogledam Dollhouse (Kirsten Sheridan). Verovatno najbolji film Berlinale-a, bar što se mene tiče. Dinamična, uvrnuta i alegorična drama o grupi mladih ljudi u Irskoj. Vešto se smenjuju scene nežnosti i razumevanja, sa momentima potpune zlobe, straha i potpuno0g straha. Igra religijskih simbola, društvenih normi i snova, čežnji i neispunjenih očekivanja.

Kada sam napustila bioskopski mrak, shvatila sam da je petak veče i pravo vreme da se iskusi čuveni berlinski klubing. Insajder me opet nije izdao.

Nebo nad Berlinom

No u klubbing se ne ide, ako ne znate kako da se otreznite. I tu na red dolazi onaj čuveni doručak. Nije da je burek i rasol, ali deluje. Isplatilo se i čekanje od 30min da se uđe u lokal, isplatilo se i pešačenje (te subote bio je proglašen štajk gradskog prevoza). Posle selekcije sjajnih alpskih sireva i parmske pršute (dinja se podrazumeva) servirane  uz najbolji italijanski espreso (cena od desetak EUR je prava sitnica za ugođaj)  ponovo sam se sećala prethodne noći (što ne znači da ću i podeliti sa vama), a i noge su bile spremne za nove izazove.

Zatim kroz pijacu trkom do Fridrichstadt-a. Jer počinje Gnade (Mercy).Pa, bio je malo razočarenje. Ne baš originalna drama o krivici, religiji, razlici između moralnog i ispravnog. No sjajna fotografija i panorama arktičkih noći, bili su vredni truda.

I onda je na red došla i oproštajna šetnja do Alexander Platz-a. Još jedno berlinsko pivo za kraj. Pizza koju sam sama kreirala (posle par sati birkanja)i  uz koju sam saznala da je pobednik Berlinale-a Cesare deve morire (Caesar Must Die) braće Paolo i Vittorio Taviani.

Ja sam se od Berlinale-a oprostila filmom Silvana Landsmann, Bargut Lochamim. Dokumentarac o Izraelskim vojnicima, diskusiji o krivici, ispravnom…mogućnostima dijaloga…svašta nešto što me podsetilo na Srbiju. Možda samo zato što sam znala da je sledeće povratak za Beograd.

Konačno sam popila avionsku kafu i bezbedno se spustila u Beograd.

A da nisam stigla ni reč da prozborim o ljubaznim stanovnicima Berlina (čim stanete sa mapom, ponudiće se da pomognu), parkovima koje nisam videla, muzejima u koje nisam ušla…Odluka je doneta. Novi sastanak sa Berlinom je zakazan.

A sada je na redu FEST.

ŠTA MOŽEŠ U BERLINU ZA 96 SATI?

Uf, možete šta god poželite…da đuskate ceo dan, možete da doručkujete u 16h ili da uđete u vremeplov. A možete i da saznate da vaš brat i nije takav đavo ili da cherry može da ima gorak ukus.

Najbolje je krenuti od početka. Navila sam sat u 4 ujutru, kako bih bila sigurna da ću te stići na film u 18h. Ali ne lezi vraže, kosmos se zaverio protiv mene. Sat nije zvonio (misteriju još uvek nisam rešila), u zgradi nije bilo svetla (valjda smo doprinosili apelu za štednju), taxi se zaglavio u snegu, avion se tresao  taman toliko da ni kafu nisam mogla da popijem (a avionsku kafu baaaš volim, ima ukus putovanja). Nekako sam se ipak dokopala Minhena, tu su tek nastali problemi. Sneg je odlučio da izvede svoj poslednji ples, svi letovi za Berlin su otkazani, a red ispred Lufthanzinog info centra bio je dug nekoliko kilometara. U zlo doba poslali su pokretnu brigadu koja je bar za neke od nas imala i lepe vesti. Za samo 4,5 sata krećemo dalje. I onda opet vetar i ljuljanje i dugo kruženje iznad Berlina. Ali vredelo je, svake bore.

Berlinske zvezde bile su mi mnogo naklonjenije. Teta na info pultu je u dva poteza zaokružila put, vozač autobusa je bio voljan da sačeka da unesemo sve torbe i kofere i da istrpi sva pitanja zabludelih turista. I uz malo sreće u 18h sam bila Fridrichstadt Palast-u. Berlinale je mogao da se pokloni i počne.My Brother The Devil,obećavajući  prvenac Sally El Hosani, na prvu loptu priča o odrastanju dva mladića iz arpskog predgrađa, film se bavi pitanjima identiteta. Emotivan, snažan ali malo više predvidljiv  nije uspeo da izbegne neka opšta mesta o gagnsterskom kraju, homoseksualnosti…

Kad su se glumci poklonili i zavesa spustila, bila sam spremna i za pravi ukus Berlina. Kobasice sa kari prahom, pa još u kečapu. I naravno sve to zaliveno pivom. Onda sam bila spremna i za sledeći film. Ili sam bar mislila da sam spremna za L age atomique (neka mi oproste svi koji znaju francuski). Senzibilna priča o dva prijatelja u pariskoj noći, ispričana kroz senke, tehno zvuk i …pa to je to što vam mogu reći iz prve ruke. Zaspala sam, priznajem (Znam i neke koje mi to nikad neće oprostiti). Ali to mnogo manje govori o filmu, a mnog više o tome da sam tog dana ustala u 4 ujutru.

No sutra je bio novi dan. I vreme za oficijalno upoznavanje sa Berlinom. Bila je to ljubav na prvi pogled. Krenula sam od Ostrva muzeja (Museumsinsel). I teškom mukom, i uz veliku grižu savesti, odabrala da uđem u Pergamon Muzej.A zatim se  prepustila  šetnji kroz Babilon, Olimpiju, Samos, Pergamon, Siriju…I ako planirate skoriju posetu, nikako nemojte propustiti Panoramski vremeplov kroz antičke hramove.

Izašla sam tek kada su me noge izdale. A onda sam kao i svaki pravi turista, popila kafu i nastavila osvajanje. Gde drugo nego kroz Branderbušku kapiju, a preko Rajshtaga. Moja osvajanja su okončana u Fridrichstadt Palast. Bilo je vreme za Cherry.

Ovoga puta sam bila mnogo iskusnija. Znala sam da mesta nisu rezervisana, znala sam da je red dugaaačak i da ako ne mislim da krivim vrat, moram da se naoružam strplenjem. Cherry, u režiji Stephen Elliot, insajderska priča iz porno industrije, je bio prilično razočarenje. Navodno je trebao da razbije predrasude, a zapravo je površan, šablonski, nimalo provokativan i još manje ubedljiv. A još nam se ni James Franko nije poklonio. Na sreću, ja sam imala svog insajdera, koji je znao gde da me odvede na odlično berlinsko pivo (služi se u zelenoj i crvenoj varijanti), dobru muziku i još je i pušenje dozvoljeno.

I to je bilo to. Za prvih 48 sati. A i za ovaj blog. Nastavak sledi…

 

 

FORMULA ZA PREŽIVLAVANJE ZIME: 3F I DVA B

O jednom februaru, FEST-u, nekim lepim filmovima i Berlinu, Berlinale-u

Odmah da se izjasnim da ne volim zimu. Zapravo ne volim hladnoću i nikada neću razumeti ljude koji se raduju minusu, ledu, promrzlim prstima i naletima košave. Nekako nikada nisam uspela da se dovoljno navučem (a nije da ne obučem sve što može da stane ispod kaputa), da bi mi bilo prijatno da uživam u “divnim” zimskim večerima, škripi snega ili iskopavanju kola. Valjda zato, nikada nisam uspela da zavolim ni koncept zimovanja. Priznajem da skijanje izaziva adrenalin, ne negiram ni lepotu planine prekrivene snegom, ali meni je hladno i tu je ljubavi kraj.

Ove godine imam poseban razlog za hejtovanje. Zima mi je donela upalu pluća i dvonedeljnu kućnu izolaciju (Ok i sama sam pomalo kriva, jer sam bila ubeđena da nema te bolesti koja neće biti zalečena sa vitaminom C, coldrexom i kuvanim vinom). Ali baš te dve nedelje u kući su me dovele do spoznaje da i zima ima svoje čari. Ne postoji bolji period u godini za uživanje u filmovima. Posebno kada dođe februar. Mogućnosti su bezbrojne…

U februaru se čak i našim televizijama omakne da puste dobar film. Znam da zvuči neverovatno, ali http://www.rts.rs/page/rts/sr/rts+predstavlja/Filmski+program/story/551/Uskoro/1032878/FESTOVE+premijere+na+RTS-u.html. A još kada B92 pusti film iz 2008, znate da tu nisu čista posla.

No, poslastica, kao i uvek, dolazi na samom kraju  http://www.fest.rs/. Znate već, da to znači i povećan stres https://pandastrasna.wordpress.com/2011/02/02/fest-2011/, a ove godine izbor nije bio ništa lakši. Čak naprotiv, teškom mukom i uz pomoć starih konsultanata (istoričarka umetnosti, mladi pravnik, dijsapora i umesto mačke Kitty (RIP) ugledni filozof i zamalo fizičar), izbor je pao na 11 veličanstvenih. Kao što rekoh, opet je bilo napeto, u žaru osnovane argumentacije razbijale su se čaše, padale su i teške reči, ali svako je morao da podnese poneku žrtvu. Pa sam tako i ja morala da se odreknem Spilberga zbog mlađeg i lepšeg Fassbender-a, kao što je i zbog minulog rada Meryl Streep, Iron Lady dobila prednost nad mnogo bolje ocenjenim fimlovima. No o izborima ćemo više nakon bitke. Ako je i bilo promašaja, sala Sava Centra je topla, udobna,  uvek mogu da odremam.

E sad se sigurno pitate, a gde su tu dva B. U Nemačkoj. Za sve  nas nestrpljive, koji ne možemo da sačekamo FEST, tu je Berlinale http://www.berlinale.de/en/programm/berlinale_programm/programmsuche.php. Nije daleko (tačno 1000km), nije ni skupo (verovali mi ili ne, Berlin je jedan od najjeftinijih evropskih gradova), a uživanje zagarantovano. Još da stvar bude zgodnija, voljom zakonodavaca, od ove godine pada u doba praznika i neradnih dana, tako da ne zavisite ni od volje šefova. Znači nema izgovora. Zima? Našla sam rešenje i za to http://grownuptravelguide.com/sandy-beaches-and-a-tropical-climate-all-year-round-head-for-berlin-where-else. I zato viva Berlin!

I vidimo se na nekom filmu…

 

P.S Nisam zaboravila da je Februar i mesec Oskara, tako da ako hoćete da užitak bude potpun, dodajte i O u ovaj čarobni napitak.

 

39. MEDJUNARODNI FILMSKI FESTIVAL JE ZAVRŠEN!

FEST se danas i zvanično završava, filmom Takeshi Kitano,  Outrage. Ali kakvih je to 10 dana bilo, veličanstvenih!

O prvom vikendu sam već pisala i neću se ponavljati, FEST – vikend prvi, jer ono što je usledilo itekako zaslužuje svoje mesto. I naravno da počnemo tamo gde smo stali. Od utorka i Barney”s version.

Odličan film za zagrevanje. Fino uradjene scene, vrhunska gluma (a šta smo mogli drugo da očekujemo od Paul Giamatti i Dustin Hoffman). Ali ipak čini mi se već ispričana priča (ljubav koja se jednom dogadja), očekivani obrti (prevara) i pomalo patetičan završetak (alchajmerova bolest).

Onda je još jednom pao sneg i sa sobom doneo gužve u saobraćaju, čišćenje kola, mokre ulice i (zbog ovog mu je sve oprošteno) Somwhere, Sofia Coppola. Sada mogu da kažem, jedna od mojih omiljenih režisera/režiserki. Žena sa stilom. Još jedan inteligentan, inspirativan (znam da zvuči isprazno, ali ja bolju reč ne znam) i pre svega film koji vas ostavi zakucane za sedišta jako dugo. Predstavnik devize da je malo mnogo. Jednostavna priča o uspešnom glumcu  čiji se život svodi na hotelske žurke, piće, pilule i žene čije ime nikad neće saznati, a nije ga ni briga. Kroz samo desetak dijaloga koliko ih u filmu ima, ispričana je priča o usamljenosti, besmislenom životu koji vodimo (kuća poso,poso kuća; zvuči poznato?), želji da se nešto promeni, ali i slabosti da se nešto zaista i učini. Ali ovo nije film o crnilu života, ovo je film koji je strašan upravo zato što prenosi direktnu poruku da smo uvek i sami krivi za život koji živimo.

E sad, neki ništa od ovog nisu videli u ovom filmu. Kao na primer grupa starih drugarica koje su sedele iza mene. Gospodje su gledale beskrajno dosadan film, u kome se ništa ne dešava u kome niko ne progovara, o “drogerašu” koga bi one prevaspitale čuvenom metodom “motika u ruke”. Da ne mislite da sam ja isključiva i da nisam otvorena i za druga mišljenja, samo mi ne prijaju dok traje film!

 

Sledeći u nizu je bio Biutiful, Alejandro Inarritu. Inarritu nas po običaju vodi na samo dno društva, ali pomalo neobično za njega, kroz vremenski i prostorno linearnu priču. Beskrajno bolna i mučna storija o čoveku koji čeka smrt. Ima tu svega, i neljudskog tretmana emigranata, mrtve dece, uništenih porodica, mali čin ljudskosti koji se završava fatalno, mentalno obolelih, unapred izgubljene borbe sa kancerom, udovica, vriske dece. Sve što bi trebalo da vas natera da osetite dubok bol i nesreću tih ljudi. Tu je čak i fenomenalni Javier Bardem, koji svakim delom svoga lica iskazuje patnju svoga junaka.

Ali ipak nešto fali. Suviše toga je započeto, ali suviše toga nedostaje. Svuda se zagrebalo i na tome nažalost i ostalo.Ili pak toliko bola odjednom nismo spremni da progutamo.

Zato braća Cohen, u True grit, nisu ni malo razočarala. Što sam očekivala to sam i dobila! Posle pomalo nadmenog i na momente dosadnog A Serious Man, dobili smo film pun osvete, krvoprolića, crnog humora ali film sa velikim srcem. Rimejk istoimenog kaubojca iz šezdesetih (jedini Oscar John Wayne), u isto vreme i moderan i film za sva vremena. Priča o dobru i zlu. Sa karakterima koji su na ivici da postanu komični, ali tu crtu nikad ne prelaze.

Zanatski odradjen besprekorno (podseća na Holivudske klasike), ali sa vizurom, južnjačkim akcentom, preciznim dijalozima i osobenim humorom tako da nepogrešivo znate da je reč o braći Cohen. I što je najbolje od svega  izbegli su zamku patetike, a opet podsetili nas da dobri momci ipak pobedjuju. Bar ponekad.

To veče je zaista obećavalo. Sledeći na meniju je bio film Xavier Beauvois, Of Gods and Men. Najbolje ocenjen film Kanskog festivala (Dobio samo drugu nagradu, što je publikala pozdravila zvižducima).  Istinita priča o grupi francuskih monaha u životnoj opasnosti, u jednom Alžirskom manastiru sredinom devedesetih.

Kontraverzna povest o veri, snazi volje. Ali pre svega film koji postavlja niz veoma teških pitanja o ličnoj odgovornosti, ulozi vere, ličnoj krizi vere, ostati uz narod ili pobeći? I iako je istina da i ne pretenduje da da odgovore, ono što se moglo naslutiti nije bilo po mom ukusu. Ali ovde je više reč o različitom vidjenju sveta. Ili sam samo bila suviše umorna za takve dileme. Ne znam, ali očekivala sam više ili bar nešto drugačije.

U subotu je već bila sasvim druga priča i sasvim drugi filmovi. Taman posle subotnjeg ručka, a umesto maminih kolača Another Year, Mike Leigh. Portret života. Kroz sva četiri godišnja doba. Slika sreće i nesreće, koje stanuju jedna pored druge svakodnevno se dodirujući, sudarajući ali se nikako ne mešaju. Jer ovo je bio još jedan podsetnik da je biti srećan naporan posao. Podsetnik koliko je teško verovati u sreću ako ste nesrećni, ali i obrnuto. I sve to kroz nezaobilazni engleski humor i toliko lagan stil Leigh.

I za kraj, sada već legendarni Clint Eastwood i njegovo najnovije čedo Hereafter. Film čiji me scenario nije oduševio. Slabašna priča o životu posle smrti, tri različite priče koje se Holivudski očekivano spajaju u jednu. Sa neizbežnim i očekivanim srećnim krajem. Ali i od takvog scenarija, majistor je napravio filmčinu. Pažljivo je posvećena pažnja svakom detalju, precizni čisti kadrovi. Lagani ritam. I hteli ne hteli uvučeni ste u priču. I ne pušta vas, do samog kraja.

A sa krajem ovog filma, za mene se završio i FEST. Vreme je da završim i ovaj post, odužio se. Mada još toliko toga nisam rekla, o nekim nepoznatim a bliskim ljudim sa kojima se srećem svakog Marta, o svake večeri prepunom Sava Centru. O lošem, ali tako slatkom džin toniku iz bara SC, prijateljstvima nastalim izmedju dva filma. O …

 

 

 

 

 

 

FEST – VIKEND PRVI

Konačno, posle skoro 127 sati neprekidnog snega, overenih i loših kopija, direktorskih i kraljevskih govora i još dužih sastanaka FEST je stigao! U velikom stilu!

Premijeru sam namenski preskočila, jer koliko god volela Ralph Fiennes nešto mi je govorilo da će to pre svega biti neuspeli pokušaj da se u Sava Centru oživi Holivud. Ali pošto nisam bila, toliko o tome.

Pisaću samo o onome što sam videla. A videla sam mnogo i bilo je baš dooobro. Ali da krenemo od početka. Opet problemi sa parkiranjem, kako je onih 15 autobusa pogodilo da bude na parkingu Sava Centra tačno u onih 15 minuta, kada se dobri ljudi sa filma u 19h još nisu isparkirali, ne znam! Ali jesu, i koštali su me tri kruga oko parkinga pokrivenog ledom, 5 proklizavanja bez posledica i tri sede jer opet zamalo da zakasnim.

Kao starter za ovu godinu sam izabrala Certified Copy, Abbas Kiarostami. Ali ne zbog odličnog iranskog  režisera, ovim se ne ponosim, o čijem radu ne znam mnogo (eto domaćeg!) već zbog uvek sjajne Juliette Binoche, koja je uvek, nepogrešivo znala da preporuči dobre filmove.

A ovaj je bio odličan. Teorijska rasprava o umetnosti, ljubavi, braku. Film sa velikim misterioznim obrtom i nedorečenim završetkom (ne, ne, nema ni ubistva ni vanzemaljaca). Ili samo priča o dvoje potpunih stranaca i jednom popodnevu u Toskani. Možete ga gledati kako god želite i kako god ga gledali, uživaće te.

Ili ćete pak zaspati, ne bih verovala , da ih nije bilo i u sedištu do mog. No ukusi se razlikuju, zar ne 🙂 Ili pak treba kriviti petak i malo pregrejanu salu SC.

I taman kada se film završio, došla je subota i 127 Hours, Dany Boyle.  Sećate se, dobitnik Oskara za Slumdog Millionaire (I dalje mislim da ga nije zaslužio). Sa James Franco u glavnoj ulozi (e to je već razlog).

Za mene najbolji film ove godine. Ok, od onih koje sam odgleda (Za prsa ispred Black Swan). Neverovatna priča, utisak pojačava i to što znamo da je zaista proživljena, o borbi za život. O ispitivanju granica. Možda vam se ideja čini poznatom, ali čini mi se da je prvi put gledaocu dozvoljeno da bude tako blizu samom dogadjaju. Da mu je omogućeno da udje u um glavnog protagoniste, da sazna kako je dospeo tu gde je (sjajni fleš bekovi), način na koji razmišlja. I ono što je najvažnije, da oseti njegove strahove, sumnje ali i neverovatnu želju za životom. Čoveka zakovanog za dno kanjona. Čoveka spremnog da sebi nanese nepodnošljiv bol, da bi opet bio pod suncem. Iako je lako mogao da ode u kliše, patetiku, ovaj film je sve, ali to ne. To je jedan od onih filmova koji vas prati još dugo, dugo.

I te subotnje večeri niko nije zaspao. Ali bilo je onesvešćenih. Pa ipak, nismo svi heroji.

 

 

 

I onda za kraj vikenda, kao dezert, King”s Speach. (Do sada svi znate, dobitnik Oskara za najbolji film, najbolju režiju – Tom Hooper, najbolju mušku ulogu – Colin Firth i najbolji originalni scenario – David Seidler). Još jedna pomalo voajerska priča o životu engleske kraljevske porodice. Ali i film o ličnoj borbi, slučajnoj vezi dva potpuno različita čoveka, porodičnim odnosima i jednoj velikoj pobedi. I sve to u atmosferi pred sam početak Drugog svetskog rata. Sjajno zanatski uradjen, vrhunski odglumljen, ali iz nekog razloga me nije kupio. Možda zbog suviše tipskih mesta, možda što i dalje istrajava na nekim istorijskim neistinama (dobro ukorenjenim) ili što nisam shvatila zašto sudbina Engleske zavisi od Kraljevog govora. Ali ko sam ja da se raspravljam sa Akademijom.

I tu je vikendu bio kraj. Uredno sam navila sat, spremila plan za još jednu radnu nedelju i na vreme legla. Ali neki filmski djavolak mi nije dao mira, morala sam da bacim pogled i na crveni tepih. I vredelo je oba podočnjaka Oscar 2011.

 

P.S Vikend je gotov, ali FEST se tek zahuktava. Pišemo se uskoro!

 

 

 

10 LEKCIJA IZ ROMANTIČNIH FILMOVA

Zima je, hladno je, pa ako na sve to dodamo da ceo vikend umesto snega pada kiša, shvatate da je izbor aktivnosti sužen. A kao logičan odabir se nameće da se zavučem ispod ćebeta i prepustim čarima sedme umetnosti. Ali nije da sam gubila vreme, pomno sam učila!

Sam pogled kroz prozor i odustala sam i od posete mom omiljenom dobavljaču. Znači prepuštena na milost i nemilost izboru televizijskih urednika, i hvala kablovskoj, HBO-u.

I posle dva dana pomnog promatranja, sa velikim predhotnim iskustvom, evo šta sam naučila:

1. Žena koja ima karijeru je radoholičarska kučka koja ili apstinira mesecima (pa je onda svi sažaljevaju) ili je nimfomanka (što je čini kučkom na kvadrat).
2. Kada se muž vraća umoran sa posla, dočekuju ga nasmejana deca, večera, predusretljiva i puna razumevanja sexy žena. Kada se žena vraća kući sa posla kasno, sa vrata skaču musava i pijana dečurlija i  isfrustriran muž koji je morao da povali komšinicu da bi se opet osetio vrednim. (Sve ovo ne važi ako je žena filmska zvezda ili plesačica).
3. Sve žene sanjaju venčanicu! (Samo se neke jako dobro pretvaraju da to ne žele, ali uvek na kraju budu provaljene).
4. Sve žene žele decu, po mogućstvu što više njih i neće prezati ni od čega da do dece i dodju.
5. Svi brakovi su nesretni. Osim u slučaju da im je dete bolesno, da je jedan od supružnika umro ili su usred nuklearnog napada.
6. Svi muškarci se bude razbarušeni, a dok spavaju pokrivaju se samo do struka.
7. Pogadjate, žene su od ranog jutra isfenirane, našminkane  i uvek im je čaršav navučen bar do vrata. Da deca ne vide sisu.
8. Svaki ama baš svaki sastanak se sastoji iz: Odlaska u bioskop, pa večera (na kojoj mora da padne i neka svadja), pa navlačenje ispred njenog stana hoće li biti sexa ili neko mora rano da ustaje.
9. Sve žene znaju sve o cipelama, nakitu i uredjenju kuče. Muškarci su stručnjaci za ulaganja, vina i kola.
10. Najveća briga svih roditelja je kako da im deca nemaju sex. Naročito ženska deca. Sva sredstva su dozvoljena. Otvorena vrata se podrazumevaju.

Eto, umorih se. A izgleda da mi nadogradnja tek predstoji. Na sreću, u medjuvremenu počinje FEST!

FEST 2011

25. Februara poćinje FEST. Karte su u prodaji od 1. Februara. A nama samo preostaje da odaberemo u kom smo filmu?

Za mene FEST svake godine počinje onog dana kada se objavi program. I to je zapravo jako stresan period. Kreće pisanje mejlova, stručne konsultacije, raspitivanje ko je šta gledao, pretraživanje neta. Čini mi se da izazov nikada nije bio veći Program 39. FEST-a.

Da bih razrešila Hamletovsku dilemu kako uklopiti radnu nedelju, teretanu i još hiljadu obaveza sa Sofia Coppola-om, Geoffrey Rush-om, Xavier Beauvois-om, Havijerom Bardemom, Juliette Binoche, Mike Leigh-em, Paul Giamatti-em sakupila sam malu ali stručnu ekipu. Jedan molekularni biolog, koji ovih dana radi kao stručni konsultant iz Nemačke, mladi beogradski pravnik,  istoričarka umetnosti i mačka KItty. Mesto odluke, podrum koji je nekad bio i Kino klub. Pred nama prašnjav sto, čaj (samo zato što je vina nestalo), dve olovke, program FEST-a i dugaaa rasprava.

Pominjali su se te večeri i ona neodoljiva atmosfera Sava Centra, gde ne možeš da oko stolice naslažeš naćose, sos i litar Coca – cole. Oni neki fini ljudi, koji govore pardon kada zakasne. Oni drugi, koji obavezno odu na pola filma. Setili smo se i obaveznih čokoladica, koje dobro dodju na drugom filmu.

Nismo mogli da se ne ismejemo koliko smo puta čekali ili bili čekani dok nepoznata gospodja neumoljivo podseća da proekcija počinje na vreme. Pa probijanje kroz grad sa zamrznutom šoferšajbnom, ne odustajanje kada bandera padne baš ispred kola, traženje parking mesta koga nikad nema.

Posle toga, odluka je bila laka. Od 25. neću biti dostupna. Nadam se da ćemo se sresti u nekom filmu?

P.S  Na oltaru filma, te večeri je pala i jedna sasvim nova jakna. To je bio protest Kitty što se njen glas nije dovoljno uvažavao!